AKCIJA "TREBEVIĆ 2": DRUGI POKUŠAJ SEFEROVE LIKVIDACIJE

„ĆELO RAMIZ“: „PREDSJEDNIČE JA JOŠ NIKOG NISAM UBIO, A IMAM RANJENIH PUN KURAC OVDJE!“

Kada je pokušaj montiranja državnog udara Seferu Haliloviću propao za vrijeme događaja namještene pobune 2/3.7.1993.g. i kada je Sefer Halilović preživio atentat od 7.7.1993.g. agenti i špijuni KOS-a predvođeni Fikretom Muslimovićem, Enverom Mujezinovićem, Jusufom Jašarevićem, Bakirom Alispahićem i Nedžadom Ugljenom, te sijasetom njihovih saradnika, prešli su na plan B.

   

Taj plan podrazumijevao je sistematičnije planiranje ubistva Sefera Halilovića i dizajniranje Sefera Halilovića kao vođe državnog udara što se činilo desetinama specijalnih informacija, depeša i službenih zabilješki koje su kreirali gore navedeni agenti i špijuni KOS-a. Tako je, naprimjer, Enver Mujezinović napisao da se Sefer Halilović 8.7.1993.g. sastao sa nekoliko komandanata u vezi sa planiranim državnim udarom iako je, recimo, tog dana Sefer Halilović ukopao svoju rahmetli suprugu a ja svoju rahmetli majku. Samo ova sličica dovoljno govori o svireposti agenata i špijuna KOS-a te količini zla i laži koje su u stanju da fabrikuju i podmetnu.

   

U mjesecima koji su bili pred nama, a sve to ćemo saznati dosta godina kasnije kada se dokopamo njihovih arhiva, ovi KOS-ovci plašiće Aliju Izetbegovića po već isprobanom receptu iz jula 1993.g. te će obruč oko Sefera Halilovića biti sve tješnji,

Oni komandanti i vojnici koje su KOS-ovci, lažući, pripisivali Seferu Haliloviću kao što su "Caco", "Zuka", "Ćelo Ramiz" i drugi ići će na ruku njihovim službenim zabilješkama jer su svojim kriminalnim i bahatim ponašanjem pokazivali nepoštovanje sistema i time se odlično uklapali u montaže KOS-a.

"Caco" će nastaviti da odvodi ljude na kopanje i ubija nemuslimane na Kazanima, "Ćelo Ramiz" će nastavitk sa otimanjem novca a obojica su odnose sa MUP-om doveli do ivice sukoba. Sve ovo išlo je na ruku KOS-ovcima jer su zbog primitivizma i bahatosti ove dvojice, de facto, komandanata imali sjajan izgovor za svoje pisanije.

Naravno, sve informacije o tome koliko je puta "Caco" odlazio kod Izetbegovića ostat će zataškane. Sve informacije o tome da su do "Cace" išli i reis Cerić i Izetbegovićev diplomata Bisera Turković kao i informacije o tome da je "Caci" davan novac ostat će u drugom planu. Iako se Sefer Halilović za svo ovo vrijeme sa "Cacom" susreo svega dva ili tri puta i tl na Igmanu i u Hercegovini, dakle na ratištu, KOS-ovci će "Cacu" iz Alijinog krila pokušati prebaciti kod Sefera. U to ime izjave su davali ljudi kao naprimjer Bajazit Tuzović koji će kasnije, gle čuda, postatj Izetbegovićev vozač!

U sklopu te čitave akcije protiv Sefera Halilovića KOS-ovci će poslati i svog agenta Izeta Mustafića, i to za vrijeme bitke za Igman, da ide među borce i govori im da ne slijede Seferova naređenja što da je uspijelo bi imalo za rezultat pad Igmana. Mustafić će ovu sramnu akciju KOS-a kasnije priznati na samrti u vidu pisane izjave.

Kulminacija će se dogoditi kada vojnici "Ćele Ramiza", koji su bili pretpočinjeni "Zuki", počine stravičan zločin u Grabovici koji ni do danas nije rasvijetljen u potpunosti. Jusuf Jašarević će poslije izjaviti da je procesuiranje ovog zločina stopirao lično Izetbegović što će imati stravične posljedice po međunarodni ugled BiH. Međutim iako nisu htjeli kazniti naredbodavce i izvršioce zločina u Grabovici nisu zaboravili taj zločin poturiti Seferu Haliloviću 2001.g. onda kada im svi pokušaji njegovog ubistva propadnu.

Da stvar bude gora naredbodavci, prikrivači i izvršioci grabovičkog zločina biće nakon rata nagrađeni sa hiljadama kvadrata poslovnih prostora u epicentru Sarajeva gdje su otvarali kafiće, restorane i ljetne bašte.

Kada su, tokom druge polovine 1993.g.  "Caco" i "Ćelo Ramiz" učinili toliko zla da su KOS-ovi špijuni zadovoljno trljali ruke, dogodilo se da planiraju i provedu akciju kodnog imena "Trebević 2" kojoj je prikriveni cilj bio sljedeći: isprovocirati "Cacu" na svirepa ubistva, "Ćelu Ramiza" uloviti u sličnu zamku a potom ih obojicu likvidirati kao neugodne svjedoke.

Za vrijeme dok bude trajao taj isplanirani haos špijuni KOS-a će čekati bilo koji Seferov pogrešan korak kako bi zločine i zla "Cace" i "Ćele Ramiza" pripisali Seferu i radi toga ubili i njega samog. Ukoliko Sefer ne napravi pogrešan korak onda će špijuni KOS-a probati da provociranjem dođu do razloga da u tom planiranom haosu od 26.10.1993.g. Sefera mučki ubiju i proglase ga vođom pobunnjenika što je monstruozna laž.

Da je akcija „Trebević 2“ bila apsolutno skrivana čak i od članova Predsjedništva RBiH govori više transkripata sjednica Predsjedništva RBiH od nekoliko dana prije 26.10.1993.g. Tako, recimo, na sjednici Predsjedništva RBiH održanoj 21.10.1993.g. riječ je, nakon uvodnog Izetbegovićevog izlaganja, zatražio član Predsjedništva RBiH Mirko Pejanović: “Ja, predsjedniče, nemam nikakve dopune na dnevni red, ali dajte da procijenimo šta se ovo radi po ovome gradu, jer ove dvije brigade uznemiruju jako – ako bi neko mogao dati informaciju koliko se radi da se to smiri?“

Izetbegović: “Dakle, daće informaciju – ima komandant odbrane, a može se zovnuti i Bakir Alispahić. Dakle, jedna informacija o tome, mislim što god budemo više diskutovali sve ćemo to teže riještiti. Mi smo rekli da ćemo to pitanje riješiti...!“

Takođe, 25.10.1993.g. na sjednici Predsjedništva RBiH izabran je novi mandantar Vlade RBiH Haris Silajdžić ali nije bilo riječi o akciji „suzbijanja kriminala“ već se govorilo o programu Vlade za prvih šest mjeseci i slično. Pošto je Silajdžić zakasnio na sjednicu Izetbegović je po njegovom dolasku kazao: „Evo, Haris je stigao ovdje i mi mu prenosimo da je izabran za mandatara Vlade. Samo da ti saopštimo. Bilo je jednoglasno.“

Dakle, iako 25.10.1993.g. na sjednici Predsjedništva RBiH nije bilo govora o „Trebeviću 2“ Izetbegović je istog dana, uz odluku o smjeni „Cace“ i „Ćele Ramiza“, napisao da su „na sjednici Predsjedništva BiH održanoj dana 25.10.1993.g., razmatrana pitanja nezakonitog postupanja dijelova 10.bbr i 9.mtbr i problemi koje proizvode njihove komande i pojedine starješine...“ Na kraju je Izetbegović, u odluci, podvukao: „Dozvoljava se upotreba sile radi izvršenja ove odluke ukoliko se pokaže neophodno.“ Tako je i bilo. Ali na stenogramu ove sjednice Predsjedništva RBiH nema ni riječi o akciji od 26.10.1993.g. nazvane "Trebević 2".

Operacija „Trebević 2“ imala je komandnu i operativnu strukturu. Komandant i zamjenik „Trebevića 2“ bili su Delić i Alispahić. Za članove komande imenovani su Karavelić Vahid, Jašarević Jusuf, Alibabić Munir i Stambolić Omer. U komandnoj grupi bili su Dahić Ismet – na čelu, Ademović Kemal – zamjenik, Rađo Dževad, Mrković Rusmir, Panjeta Avdl i Bogunić Vahid – članovi. Planom operacije trebalo je blokirati štabove 9.mtbr i 10.bbr te privesti nekolicinu pripadnika tih jedinica. Nadalje, trebalo je blokirati pravce kojima bi ostaci pomenutih brigada mogli doći u ispomoć njihovim komandama. Planirano je i blokiranje tunela radi spriječavanja dolaska jedinica Drugog samostalnog bataljona i jedinice „Zulfikar“ u eventualnu ispomoć 9.mtbr i 10.bbr. Naređeno je i blokiranje gardijske brigade „Delta“. Kratko kazano: bezbjednjacima i KOS-ovim agentima trebala je velika predstava sa puno krvi. Da sve teče po planu uključene su i ubice iz "Ševa" kako bi snajperisale po jednima i drugima da bi sukob bio što krvaviji - ovo je ubica Herenda priznao agentu AID-a Garapliji prilikom isljeđivanja.

Ali da je cilj akcije "Trebević 2" bio krv i leševi govori nekoliko činjenica: Vojnik 10.bbr snajperista Omer Tendžo rekao je, nakon hapšenja, istražnom sudiji u vezi sa akcijom „Trebević 2“ sljedeće: „Dva dana prije 26.10., dolazio je Ismet Dahić i poklonio pištolj niklovani Mušanu Topaloviću Caci, u komandi brigade, govoreći da je to pištolj od nekog Kojića sa Romanije...“ Međutim to nije bilo sve. Ismet Dahić je, noć uoči akcije „Trebević 2“, otišao kod „Ramiza Ćele“ u komandu 9.mtbr. „Ćelo Ramiz“ je o toj posjeti izjavio: „25.10.1993.g. Ismet Dahić je bio kod mene. Ja sam taj isti dan bio u Upravi bezbjednosti kod načelnika Jusufa Jašarevića, a dva dana ili tri prije bio sam kod Rasima Delića kod kojeg je bio i Vahid Karavelić i niko mi nije rekao da sam smjenjen, jer je odluka od 25.10. i da treba da se povučem. Ili su me mogli uhapsiti ako su trebali, jer sam bio potpuno sam. Jednostavno neko je htio sukob i sve ovo.“

„ĆELO RAMIZ“: „ČUJ JA KRIMINALAC!? JEBO IM JA MATER POLICIJSKU!“

Pošto je "Ćelo Ramiz" shvatio na primjeru "Cace" da je cilj akcije da se, pored ostalog, njih dvojica ubiju kao neugodni svjedoci probao je izvući tanji kraj akcije "Trebević 2". Priliku da prođe bolje uz neophodnu distancu od „Cace“ i njegovih zločina pronašao je telefonirajući svima koje je mogao da dobije toga dana . U međuvremenu je „iskupio“ nekoliko stotina civila iz okolnih zgrada „da ih spasi od MUP-a“. Oko 11h i 30min telefonom poziva Sefera Halilović:

„Ćelo Ramiz“: Kako ste šefe?

Sefer: Evo Ćelo, uglavnom sam dobro.

„Ćelo Ramiz“: Može li se ovo ikako srediti, u pičku materinu?!

Sefer: Ja jutros ustao, pojma nisam imao ni očemu. Vidim blokirano sve redom. Ja sam vrlo raspoložen da se ovo sredi na najbolji mogući način!

„Ćelo Ramiz“: Majku im jebo ja u pičku policijsku! Šta navaljuju nije mi jasno! Čuj ja kriminalac?! Jebo im ja mater. Jesi slušo radio?

Sefer: Aha...

„Ćelo Ramiz“: Možeš li stupiti u vezu sa predsjednikom?

Sefer: Evo ja ću ga sad zvati i reći mu da si zvao i šta dalje?

„Ćelo Ramiz“: Ma reci mu da hoću ja sa njim da pričam! Imam bolan ovdje iskupio sam 300 civila...

Sefer: Aha...

„Ćelo Ramiz“: A imam i dva civila ranjena, a neće da pošalju kola.

Sefer: Ćelo, molim te, budi pametan da probamo to riješiti na najbolji mogući način.

„Ćelo Ramiz“: Evo ja hoću. Zovem i ovog Dahića, kaže on ne zna ništa i da će me rasturiti.

Sefer: Aha, dobro...Evo sad ću ja zvati Aliju ili Ganića. Jel pazi, oni od mene kriju ovu akciju. Ništa mi nisu rekli!

„Ćelo Ramiz“: Ma ovdje je haos bolan!

Sefer: Pa vidim, čujem da je haos. To nam najmanje treba sad u ovome belaju, jer sve se može riještiti i razgovorom i dogovorom.

„Ćelo Ramiz“: Ma ja pojma nisam imao. Samo jutros u zoru puče rafal po nama. Ne znam koji im je moj. Ako ovako nastave ja ću dići sve u vazduh i sebe, i civile, i sve u pičku materinu!

Sefer: Budi pametan. Ja ću sada da stupim u vezu sa....da vidim šta se može napraviti.

„Ćelo Ramiz“: Hajde, pa reci Aliji da me zovne ili ja njega da vidim šta hoće!

Sefer: Važi!

„Ćelo Ramiz“: Dok još niko nije poginuo ni sa ove ni sa one strane. Jer imam ranjenih jedno četvoro – petoro...

Sefer: Budi pametan, jer sve se može riješiti mirnim tokom valjda.

„Ćelo Ramiz“: Pa...dobro šefe. Hajde zvat ću te ja!

Sefer: Važi!

 „Ćelo Ramiz“ ubrzo nakon ovog razgovora poziva komandanta jedne od sarajevskih brigada i njegovog prijatelja Sakiba Puškara „Pušku“ Bilo je 1h  i 37min:

„Ćelo Ramiz“: Šta ima, kako mi je žena?

Puška: Dobro je, super, evo ona ništa, ona je smirena. Ja sam rekao da je bio Daut kod tebe, došao je i kod mene. Otišao je Izetbegovića da traži. Jesi ti pričao sa njim?

„Ćelo Ramiz“: Jesam!

Puška: I šta ti je rekao?

„Ćelo Ramiz“: Pa nije, rekao mi je da vidi Izetbegovića za mene.

Puška: Aha. Ona je u redu...

„Ćelo Ramiz“: Znaš li šta je sa Cacom tamo?

Puška: Nemam pojma, samo znam da je Baja (Tuzović op.a), Malčo (Rovčanin op.a) i Faik su se predali. Predalo ih se dosta, djece mi. Malčo ti se isto predao!

„Ćelo Ramiz“: Gdje je Malčo?

Puška: U Logavinoj.

„Ćelo Ramiz“: Boga ti?

Puška: Malčo? Razumiješ?! On bi sad došao tebi i zamolio te da se predaš!

„Ćelo Ramiz“: Nek dođe on...

Puška: Hoću li reći?

„Ćelo Ramiz“: Pa de reci...

...

Puška: Upali radio, pa ćeš čuti! Ima ih preko dvjesto što su se predali! Ja bi te zamolio, ti znaš da ti ja nisam neprijatelj, siguran budi. Saslušaj me kao čovjeka. Musu sam ti odvukao u bolnicu, ja bih te zamolio radi ove žene ovdje...

„Ćelo Ramiz“: Ma bježi Puška ko garantuje da me neće streljati jebo ga ti?

Puška: Ne znam tamo šta će biti, ali radi ove žene...Ovako Ćelo živi izaći nećete djece mi!

„Ćelo Ramiz“: E, pa ne mogu ni oni ući!

Puška: Ti znaš da ja nisam frajer nimalo! Zato ti kažem. Evo šta god treba zovi me.

Odmah po završetku ovog razgovora Sefera su pozvali članovi Glavnog štaba Vehbija Karić i Zićro Suljević. Razgovor obavljen u 12h i 30min:

Vehbija Karić: Ja i Zićro zabrinuti šta je sa...da nije u ovom belaju šta oko tebe tu?

Sefer: Nije još...Ovdje su mi stavili policiju i pored ovih mojih, ne daju nikome ni ući ni izaći, radi, kao, moje bezbjednosti...

Vehbija Karić: Jesi li ti uspio s njima kontaktirati jučer?

Sefer: Ma kakvi čovječe. Ne može da me primi. Banda je to, mafija je to!

Vehbija Karić: Ovo je krajnji momenat da se rasčisti!

Sefer: Ali trebalo je to uraditi elegantnije, bez krvi i ovolike pucnjave i galame. Lijepo ih pozovu na sastanak, uđu specijalci, pohapse ih i gotovo.

Vehbija Karić: Da metod je efikasniji tako...

Sefer: E, a ovo je konforontacija sada...

Vehbija: Puca se iz ručnih bacača ovdje oko nas i...

Sefer: Ja sam...Ćelo me zvao, pa evo ja sada poslije razgovora s tobom hoću da zovem Aliju. Moj je prijedlog da se sjedne i riješi ovo. Pucati, ubijati – ja nisam za to!

SEFER: “JA SA OVIM NEMAM NIŠTA. KAD NEKO POĐE U SVIJET NEKA UZME ĆELU, NEK POVEDE DŽUKELU, NEKA IDE PO SVIJETU...“

ALIJA IZETBEGOVIĆ: „JA! TO BI BILO RJEŠENJE SVAKAKO. A ŠTO ON DRŽI TE CIVILE, ŠTA HOĆE S TIM CIVILIMA?“

Nakon svih nesporazuma, sukoba, ne slaganja sa jedne, te vremena dobre saradnje, zajedničke politike i istog cilja sa druge strane, Sefer je 26.10.1993.g., u jeku akcije „Trebević 2“ pozvao Izetbegovića kako bi mu saopštio da je „Ćelo Ramiz“ zvao i da traži razgovor s njim (Izetbegovićem). Takođe Sefer je, razumijevši situaciju u koju su ga stavili, želio napomenuti Izetbegoviću da on (Sefer) nema ništa s ljudima protiv kojih se vodi akcija. Bio je to razgovor, razumno upozorenje, dvojice nekada najbližih saradnika:

Nn: Kabinet načelnika Halilovića, načelnik bi htio da se čuje sa gospodinom predsjednikom?

Nn2: Momenat samo jedan...Gospodin načelnik?

Nn: Halilović!

Izetbegović: Halo...Alo?

Nn: Samo momenat, samo momenat gospodine predsjedniče.

Sefer: Halo?

Izetbegović: Halo, Alija Izetbegović ovdje.

Sefer: Halil je, kako ste predsjedniče?

Izetbegović: Dobro. Kako je, šta se radi?

Sefer: Sad me zvao Ćelo.

Izetbegović: Da...

Sefer: I traži kontakt s Vama. Ovaj kaže da ima 300 civila zarobljenih, da ima dvojicu ranjenih ne znam boraca....Kaže sve će pobiti i tako dalje! Sam će sebe ubiti kaže, kaže dajte molim vas, meni kaže, učinite nešto dok još nije, da se to nekekao riješi mirnim putem i kaže traži kontakt s Vama!

Izetbegović: Ja, a de mi reci, ovaj, a šta, što civile drže te, šta hoće s tim civilima?

Sefer: Bandit! Mafijaš! On brani sam sebe, to je taj instikt životinjski. Moram Vam opet kazati da je ovdje kod mene oko zgrade policija i ne dozvoljava ulazak ni izlazak iz zgrade. Predsjedniče ja Vas uvjeravam da ja s tim savršeno nemam ništa i eto čisto kao čovjek vam kažem!

Izetbegović: Vjerujem, vjerujem...

Sefer: Ako to treba kazati, ako to treba...evo stojim na raspolaganju da uradim sve što treba da uradim, ali zaista s tim nemam ništa.

Izetbegović: Ja sam u to siguran. Nema problema zato, nema problema zato!

Sefer: On otprilike ovako ako sam ja uspio razumjeti, on traži kontak s Vama i da se to riješi mirnim putem. Mislim, on je ranije tražio da mu se omogući izlazak i da Vam pravo kažem ja bi to nekako zaustavio, razgovarao malo, omogućio mu izlazak i nek ide u vražiju mater!

Izetbegović: A i ja bi, samo ne može da izađe, kako će izaći? Da sad more sjesti, evo kaže ja bi otišo, sjedneš na avion i hajde odavde, ali kako? Ne znam uopće, nema načina, ne vidim kako more da izađe?

Sefer: Dobro, neko kad bude izlazio nek povede džukelu, nek ide po svijetu, tako nek ide u vražiju mater, nek se skloni odavde samo!

Izetbegović: Ja to bi, to bi bilo rješenje svakako...

Međutim Sefer je odmah razumio da ga Izetbegović laže kada mu govori kako vjeruje da Sefer nema ništa s njima („Caco“, „Ćelo Ramiz“ i dr.). Jer da je to zaista tako Sefer ne bi bio blokiran u sopstvenom štabu. Posumnjao je da se, zapravo, čitav „Trebević 2“ i radi zbog toga kako bi se uklonio Sefer što im nije pošlo za rukom 7.7.1993.g., a da su „Caco“ i „Ćelo Ramiz“ tek u ulozi mamaca, tj. da „Cacu“ treba ukloniti da ne bi pričao, a „Ćelu Ramiza“ poturiti drugome. Odmah potom Sefer je pozvao Ganića. Prije nego ga je pozvao telefonom, Sefer je faksom poslao kopiju pritužbe u kojoj piše da „Caco“, „Ćelo Ramiz“ i drugi nisu došli na, dan ranije, zakazan sastanak kod njega u štabu iz čega se dalo zaključiti da Sefer nema nikakvu kontrolu, uostalom kao ni drugi u ARBiH, nad „Cacom“, „Ćelom Ramizom“ i sličnima.

Nn: Halo?

Nn2: Je li kabinet profesora Ganića?

Nn: Da, izvolite?

Nn2: Načelnik Halilović bi htio da se čuje sa njim!

Nn: Aaaa, momenat, samo malo...

Nn: Jel načelnik?

Sefer: Jeste, jeste...

Nn: E, momenat...

Ganić: Halo, Ganić ovde.

Sefer: Samo sam htio da vidim jeste dobili ovo?

Ganić: Jesam, jesam, dobio sam. Ja sam napravio jednu kopiju i dao sam Aliji orginal, a ja sam zadržao kopiju!

Sefer: Mislim, tu sve piše!

Ganić: Dobro, dobro...Ma da ti kažem, možda će s tobom i neko razgovarati. Nek razgovara neko s njim, s tobom, od ovih ako ima nekakvih pitanja. Nema drugih stvari, moramo sve na sto, pa....znaš?! Nema nikakvih problema...

Sefer: Ja sam tu, nikakvih problema nema, da se to na jedan korektan način...

Ganić: Dobro, dobro...

„Ćelo Ramiz“ odmah potom zove Sefera da provjeri ima li kakvih novosti od Izetbegovića.

Sefer: Ja sam zvao predsjednika i kazao mu i predložio da se to riješi mirnim putem, da se razgovara itd. On reče da će mi se javiti ali...

„Ćelo Ramiz“: Daj bolan da vidimo šta hoće, poginut će ljudi dosta ovde! Šefe?

Sefer: Da?

„Ćelo Ramiz“: Imam 300 civila ovdje, malo više od 300. Zvali su, bio je ovde neko iz MUP-a, ja sam spremio civila jednog da im kaže šta su vidjeli.

Sefer: Aha...

„Ćelo Ramiz“: Bio je i onaj Bašović Daut. I on im je rekao, znaju da imam civile. Kažu „zaboli nas kurac za civile!“

Sefer: Ko je to rekao?

„Ćelo Ramiz“: Dahić! Dahić kaže „Boli me kurac za civile“. Evo spremili su i “Crne labudove” na mene.

Sefer: ”Crne labudove”?

„Ćelo Ramiz“: Došli su...

Sefer: Aha..E, fino...

„Ćelo Ramiz“: Dobro sad, ne mogu mi ništa šefe vjeruj mi, imam municije tu godinu dana mogu opstati. Imam hrane, imam civile, ma svega. Evo civile sam izbacio napolje, pa sam ih sad vratio. Zima im! Ima djece.

Sefer: Aha...

„Ćelo Ramiz“: Nema potrebe da se, dok nije neko poginuo. Boli mene kurac što ih je Caco poubijao. Neću da me proglase izdajnikom i protiv naroda. Pred predsjednikom samo da mu kažem dvije riječi, a ako ne bude htio sve ću dići u vazduh!

Sefer: Ćelo, ja te molim budi pametan! Ja sam Aliji to rekao i zamolio da se razgovara i da se to riješi na nabolji mogući način, na jedan ljudski, normalan i fin način. Ko je kriv neka odgovara, ko nije, nikome ništa. Shvataš?

„Ćelo Ramiz“: Normalno!

Sefer: Ja da ti pravo kažem, ja sam za apsolutno poštivanje reda i onaj ko je kriv neka odgovara. Ali apsolutno da ne ginu ljudi bezveze. Aliju sam upozorio i sačekaj da mi on javi, povratno, a ja ću ti javiti čim me on zovne.

„Ćelo Ramiz“: Neće uopšte da kaže, ovome Dahiću kažem: ”Daj da pričam s predsjednikom!”. On kaže: ”Ma kakav predsjednik!”.

Sefer: A kad si razgovarao sa njim?

„Ćelo Ramiz“: Evo pet puta razgovaram do sada. Kaže mi “Ćelo idemo do kraja pobićemo sve i civile i sve!”

Sefer: Kako? Telefonom pričaš s njim?

„Ćelo Ramiz“: Ja.

Sefer: A gdje je on?

„Ćelo Ramiz“: Evo imam njegov broj 663 – 624. Deset puta sam pričao do sad...

Sefer: Aha..

„Ćelo Ramiz“: Samo da se ne puca šefe. Jer imam dva ranjena civila ovdje šefe. Imam dva ranjena, ne mogu da im ukažem pomoć, krvare dole!

Sefer: Aha. Uredu evo ja ću...

„Ćelo Ramiz“: Djeca su istraumirana. Ja ga zovem da dođe da pričamo, on neće.

Sefer: Nazovi ti Aliju direktno.

„Ćelo Ramiz“: Ne mogu. Daj mi njegov broj direktni.

Sefer: Ja mislim da je 610 – 340.

„Ćelo Ramiz“: Imam taj, niko se ne javlja.

Sefer: Čekaj...

„Ćelo Ramiz“: Biću na vezi.

Sefer: Evo ti: 664 – 915.

„Ćelo Ramiz“: Hajde, zvaću te!

Sefer: Važi!

Petnaest minuta nakon ovog poziva, „Ćelo Ramiz“ je ponovo pozvao Sakiba Puškara „Pušku“ tražeći da urgira da mu se garantuje glava i da živ stigne do zatvora. Razgovor obavljen u 13h i 45min:

 „Ćelo Ramiz“: Šta radiš?

Puška: Evo ništa bio u Predsjedništvu. Je`l Juka (Pušina op.a) s tobom pričao?

„Ćelo Ramiz“: Jeste!

Puška: Šta ste dogovorili?

„Ćelo Ramiz“: Rek`o mu ja da dođe ovamo...

Puška: Dobro. Pazi nešto, molim te. Evo temperatura me uhvatila od letanja više djece mi...Ćeble (komandir Cacinog jurišnog voda. op.a.),Cacin jurišni odred, eno komplet dole...

„Ćelo Ramiz“: Gdje?

Puška: Dole u FIS-u, komplet se predali! I onaj tvoj brkati, kako mu je ime? Džin, i on je otišao sam. Ono, sve fol...Sve su mi rekli ljudi kojima ja vjerujem. Šta god bude mrtvih, sve će se na tebe. Sebi otežavaš!

„Ćelo Ramiz“: Znam ja to!

Puška: Ćelo čuj me! Neću ti nabrajati s kim sam sve pričao, ispričao sam šta bi moglo biti i šta ne može biti i oni su tog mišljenja. Ćelo djece mi. Kaže samo nek mrtva glava ne pada, nek ne bude belaja!

„Ćelo Ramiz“: Vidi o čemu se radi. Radi se o tome da su svuda civili po sobama, zgradi i onda oni pucaju non stop bezveze, i ja sam Juki, kažem prestanite!

Puška: Rekao sam im i ja, odmah poslije mene ti je došao. Zajedno smo...

„Ćelo Ramiz“: Zvao me jest. Bojim se, već dvojica civila su nam lakše ranjena...

Puška: Senad Hasić se predao isto...Čujem da gore kod Cace ima poginulih. Ali ovi ljudi me uvjeravaju da se tebi može pomoći. Ramize ja im vjerujem, ako treba ja ću reći da se i ja zatvorim s tobom zajedno, samo nek ti glava ne ode. Ovo se može rješavati, ti znaš da se to može riješiti!

„Ćelo Ramiz“: Neću da se predam dok ne razgovaram s predsjednikom!

Puška: Pa pričao si s njim. On ti je rekao da se predaš!

„Ćelo Ramiz“: Ne, ne, ne, rekao je, nazvao je dole da kaže da prestanu pucati!

Puška: Aha, a nije ti on rekao ništa jel?

„Ćelo Ramiz“: Nije ništa!

Puška: Radi, al` nemoj da šta pogriješiš, molim te!

„Ćelo Ramiz“: Ma nema šanse, ja sa svojim ljudima neću, nećemo metka opaliti, samo nek ne pucaju oni radi naroda, ne radi mojih bolan!

Puška: Šta ću još? Gdje ću šta ću? Evo sad odoh na Katedralu!

„Ćelo Ramiz“: Šta ja znam, jebem mu mater više, ne znam. Daut me zvao maloprije, jadnik on plače, leta k`o konj, stvarno jest! Šta ja treba da uradim, stvarno ne znam, u pičku materinu!

Puška: Mene svugdje prime. Imam prolaz...

„Ćelo Ramiz“: Objasni ako hoćeš predsjedniku, da se ja i on vidimo ako hoće. Ako neće, nema veze. Ono su dezinformacije bolan. Eno gore kod Hanđeta ima 500 ljudi. Ne mogu prići...

Puška: Slušaj me, ovo ti je istina prava. Na Hanđeta niko ne puca nit` on kome prilazi ni ko njemu! Djece mi. Kompletan je grad blokiran. Kompletan, kompletan i odluka je donesena da se ide do kraja. Meni je žao i Cace djece mi, ali ja ne mogu stajati iza toga. On toga ima više, a znam da ti to nisi radio. Ono što je on...

„Ćelo Ramiz“: Nisam ja ništa!

Puška: Pa zato ti i kažem, kod tebe je sitno, a Caco me ne interesuje. Mislim ne mogu mu pomoći, niti hoću! A za tebe mogu reći, jer mi ljudi vjeruju...

„Ćelo Ramiz“: Pule, zvat ću te kasnije, izgleda da je došao neko da pregovaramo...

Ubrzo, „Ramiz Ćelo“ je stupio u kontakt sa Izetbegovićem. U 14h i 20min pozvao je da o tome obavijesti Sefera:

Sefer: Halo?

„Ćelo Ramiz“: Halo...

Sefer: Kaži Ćelo...

„Ćelo Ramiz“: Evo sad sam pričao sa predsjednikom...

Sefer: Aha...

„Ćelo Ramiz“: Ma ništa, oni ga nafilovali bolan, nafilovali ga pravo!

Sefer: Je`l?

„Ćelo Ramiz“: Ma ja mu kažem, „Predsjedniče, ja još nikoga nisam ubio...“

Sefer: Aha...

„Ćelo Ramiz“: „A, imam ranjenih, pun kurac ovdje...“

Sefer: Da, da, da..

„Ćelo Ramiz“: Reko`, „nemoj da dozvoliš da počne pravi masakr!“

Sefer: Aha...

„Ćelo Ramiz“: Kažem, zvao sam, kažem mu za Dahića, da sam zvao Dahića, on kaže da će sravniti bez obzira na ove civile! Da će sravniti sve sa zemljom! Njega ne interesuje, oni mu rekli da mi imamo dosta civila, kao ono uhapšenih...

Sefer: Aha...

„Ćelo Ramiz“: Kao držimo ih kao taoce...Reko` nije tačno da su civili ostali po kućama svi bi izginuli!

Sefer: Da, da, da...

„Ćelo Ramiz“: Jer to ose šefe, ja ne znam čuješ li ti?

Sefer: Čujem, čujem...

„Ćelo Ramiz“: Ma ose, zolje, RPG, trombloni, ja ne znam odakle im ovoliko više!

Sefer: Ja, ja, ja...

„Ćelo Ramiz“: Ispalili su do sada stotinu!

Sefer: I, šta si dogovorio sa predsjednikom?

„Ćelo Ramiz“: Pa ništa reko da nazove i da se prestane sa pucanjem, al` evo oni i dalje pucaju!

Sefer: Ovaaaaj kad si, kad si razgovaro ti s njim?

„Ćelo Ramiz“: Pa posle vas...

Sefer: Poslije, je li..?

„Ćelo Ramiz“: Ja...

Sefer: Pa ništa, nazovi ga još jedanput Ćelo...

„Ćelo Ramiz“: Jesi se čuo sa Zukom?

Sefer: Jesam...

„Ćelo Ramiz“: Jesi mu rek`o?

Sefer: Jesam, jesam.

„Ćelo Ramiz“: E, jebiga....

Sefer: Jesam. Dajte zaista da učinimo da se to razrješi na najbolji mogući način. Eto to je moj prijedlog!

„Ćelo Ramiz“: K`o da ja to neću šefe, je`l?

Sefer: Znam, znam, znam Ćelo da ti to hoćeš, nema nema nikakvih dilema tu!

„Ćelo Ramiz“: Neće mupovci. Hoće mupovci da poubijaju, streljaju sve. Ne znam koliko imaju ovih granata više. Odakle im ovo ovoliko? Odakle im? Znači kad treba za četnika onda nema, sad ima koliko hoćeš!

Sefer: Ovaaaaj koliko ima vremena da si razgovarao sa predsjednikom?

„Ćelo Ramiz“: Ima jedno petnaest minuta..

Sefer: Jedno 15minuta jel?! Pa evo nazovi ga još jedanput. Zvat ću ga ja poslije ponovo.

„Ćelo Ramiz“: Evo sad ću.

Sefer: Zvat ću ga ja ponovo da predložim da se zaustavi, da se razgovara ovaj...

„Ćelo Ramiz“: Pa evo ja hoću. Sad me Puška zvao, kaže hoće onaj Juka Pušina da dođe vamo...

Sefer: Aha...

„Ćelo Ramiz“: Da pričamo...

Sefer: Aha...

„Ćelo Ramiz“: Kažem nek dođu, neće niko pucati. Neću da se pravi od mene muslimanskim izdajnikom kad to nisam!

Sefer: Naravno, naravno...

„Ćelo Ramiz“: Nisam izdajnik i zdravo. Borim se za stvar pravu, a to što su oni nafilovali ja to ne znam..

Sefer: Da, da...

„Ćelo Ramiz“: Sad sam naredio gore da se ne povlače ljudi. Ljudi hoće da se povuču sa linija svi...

Sefer: Aha. Ne, ne, ne, ne....

„Ćelo Ramiz“: Neću napustiti linije. Jedino malo ovaj prvi bataljon gore, ovaj malo više ih je sišlo sa linije, obezbeđuju. Evo ja ih sad zvao gore neće da se vrate!

Sefer: Na linije! Linije držati čvrsto, nadam se da će biti pameti da to riješimo na najbolji mogući način.

„Ćelo Ramiz“: Ma ne znam odakle im voliko mržnje da pucaju `volko. Sve bi civili izginuli da sam ih ostavio po tavanu!

Sefer: Da, da...

„Ćelo Ramiz“: Sve bi ih pobili.

Sefer: Bože sačuvaj!

„Ćelo Ramiz“: Imam djece ovdje, otrove bolan one bacali bojne. Imam djece 50, djece imam, pogušiše ih ovdje!

Sefer: Svašta. Ništa zovi predsjednika još jedanput zvat ću ga i ja pa da pokušamo staviti za stol pa onda za stolom to izgleda ljepše nego ovako kad se puca ovaj...

„Ćelo Ramiz“: Dobro!

Sefer: Važi Ćelo.

„Ćelo Ramiz“: Hajd.

Sefer: Prijatno!

Na drugoj strani države, shativši da akcija protiv "Cace" i "Ćele Ramiza” podrazumijevala i njegovo tretiranje, „Zuka“ je prvo izdao saopćenje za javnost u kojem je poručio kako i on kreće u akciju suzbijanja kriminala u Jablanici a potom je pozvao Aliju Izetbegovića. Nije ga bilo. Razgovarao je s njegovim sinom. Nakon razgovora sa Izetbegovićem ađutantom, pozvao je Sefera. Bilo je 15h i 35min:

„Zuka“: Kako si?

Sefer: Pa uglavnom sam dobro. Kako si ti?

„Zuka“: Sekiram se oko svega toga i jesu li učinili šta na tome da se to završi i kako to ide molim te reci mi nešto.

Sefer: Ja se nadam da će to biti brzo gotovo i ti trebaš ostati van toga. Ti imaš dolje posla i budi bez brige.

„Zuka“: Ti dobro znaš da sam ja i tako i tako van toga i da je ovaj moj cilj da samo da ne bi nešto među nama bilo. Moj je interes da smo zajedno. To može da zna svako i neka zna i želio bih da je to tako i molim vas da sve učinite da smo zajedno, a ne nešto drugo!

Sefer: Apsolutno. Ja sam van toga, i ja i ti isto mislimo. Treba što prije zaustaviti i treba što prije stvoriti bošnjačko jedinstvo.

„Zuka“: Poslao sam jedan izvještaj za radio. To sam ja sada razgovarao sa Alijinim Bakirom i da se to objavi. Mislim da će dobro koristiti. Potrudite se i vi da to prođe molim vas.

Sefer: A sa kim si pričao nisam te razumio?

„Zuka“: S Bakirom, Bakirom!

Sefer: Činim sve što je moguće da se ovo smiri i da oni koji su krivi odgovaraju.

„Zuka“: Tačno tako! Tačno tako. Svi smo mi krivi i niko od nas nije kriv! Činjenica je da ovo što je da ne treba da je tako i to je paketom poslato, ovaj izvještaj tamo na Vas i neka to ako može korisno bi bilo da se to proglasi na radiju.

Sefer: Sve što je na liniji smirenja i zajedničke borbe ja ću pokušati.

„Zuka“: Ovaj, neka se ovi momci među sobom dogovore kako ćemo se uvijek čuti i tako nadam se kad se sledeći put čujemo da će već sve biti uredu.

Sefer: Nadam se i ja da će sve biti uredu. Ti drži položaje prema ustašama, nemoj da te iznenade!

„Zuka“: Vi svi dobro znate da mene ništa osim borbe protiv dušmana i ne interesuje. Samo pravih dušman, a ja s braćom ne mogu biti dušman!

Sefer: Naravno, samo četnici i ustaše, a ovo unutra ko je kriv neka odgovara!

„Zuka“: Ako možeš reci im, da bez obzira na sve neka ne daju i neka čuvaju linije one koje trebaju čuvati protiv dušmana i bilo šta da se desi to ne smije doći u pitanje.

„Sefer“: Učinit ću koliko mogu. Sretno!

„Zuka“: Sretno!

Koji minut nakon ovog razgovora, u 15h i 47m, Sefera je telefonom pozvao Ganić.

Sefer: Halo?

Ganić: Sefere?

Sefer: Da...?

Ganić: Molim te, ovaj, imao bih dvije stvari za tebe...

Sefer: Da...

Ganić: I mi smo isto ovdje opkoljeni, niko ne izlazi iz zgrade. Međutim pazi...

Sefer: Da...

Ganić: Telefoniraj onome Ćeli, znaš, i reci mu nek se on preda, znaš. Ako nije nešto krupno napravio nekad, sve se drugo može izgladiti znaš!

Sefer: Da ti pravo kažem, ovaj, ja gladiti neću ni Ćeli ni Caci, ni Janku ni Marku. Ko je za šta odgovoran, neka odgovara! Da li me razumiješ?

Ganić: Ja, ja..

Sefer: Ko je za šta odgovoran, bujrum!

Ganić: Ali gledaj, znaš šta, pazi, on j tamo neku decu ovaj uzeo!

Sefer: Aaa najbolje bi bilo ovako uraditi. Neće se on predati, ja ću mu reći, al` nema govora da se on preda ovaj...

Ganić: Dobro, onda, ako neće da se preda, ništa, šta drugo i može!?

Sefer: Ne, ne, nego znaš šta bi trebalo uraditi?

Ganić: Šta?

Sefer: Pozvati ga na razgovor, uhapsiti i gotovo! To je najbolja varijanta!

Ganić: Pazi da ti kažem, mi to nećemo, igrati s njim trikove.

Sefer: Naravno, naravno...

Ganić: Nego čestito. Pazi on treba da odloži oružje, onda ćemo razgovarati. Reci mu to molim te, neka odloži oružje, niko ga neće pipnuti znaš! I onda ćemo organizovati razgovor, bilo ovde, bilo gde....Ali mora da odloži oružije, znaš?! Mislim, i još jedna stvar, molim te, onoga sad sam bio tamo, Alija ima neki satanak, i reče mi onaj tamo što radi na centrali da je zvao Zuka.

Sefer: Zuka zove i predlaže da se to smiri, zaustavi, da to šteti!

Ganić: Znam, ali pazi, znaš o čemu se radi. Zuka tamo radi, pazi vodi rat jebiga, ovi se ovdje zajebavaju po gradu...Reci ti Zuki neka se ne uzbuđuje, neka radi svoj posao, znaš mi ćemo ovdje to rješavati. Smiri ga,znaš. Neka on bude van ovoga!

Sefer: Aha, aha...

Ganić: Molim te! Reci ti neka on ostane van ovih stvari!

Sefer: Zuka će ostati van ovoga to je više nego sigurno.

Ganić: Eh!

Sefer: Za one njegove bandite, oko njega, ima nekoliko ljudi oko njega za koje ja ne znam, a mislim da je on čestit čovjek...

Ganić: Znaš, naravno. Ali pazi on neka ostaje. Nemoj njega da zabrinjava ova situacija što se događa ovdje. Jer on s tim, mi imamo samo problem s ljudima koji su u Sarajevu...

Sefer: Da, da..

Ganić: Reci neka on ostane van ovoga molim te. Samo mu to reci, to je jedna stvar i zovni ovoga, znaš...Ramiza i reci da je najbolje jednostavno neka odlože oružije i to!

Sefer: Hoćeš da ga ti nazoveš da mu kažeš to?

Ganić: Ma neću ja, znaš...

Sefer: Dobro evo ja ću mu reći, a mislim da će on. Hoću li mu reći da tebe nazove?

Ganić: Ma nemoj! Znaš zašto, jer pazi, ako se nešto iskomplikuje, onda ispada da je razgovarao sa mnom. Znaš kako će Sefere, onda će to se razumeš? Stvoriti rekla – kazala shvataš?

Sefer: Nema ništa rekla – kazala.

Ganić: On je zvao predsednika tamo direktno, čuo sam, tako da nema šta sa mnom da razgovara.

Sefer: Jeste, jeste zvao je on predsjednika...Ja ću mu to kazati. Zove on svakih pola sata zove. Ja ću mu to kazati kad bude zvao. To je jedna stvar, druga stvar neću ja ni za koga ni za kakvih gluposti i kriminala ničijeg da stojim!

Ganić: Ma naravno, znam ja Sefere bolan!

Sefer: Jebe se meni i za Cacu i za Ćelu i za Pušku i za Karavelića i za sve ostale lopove ako ima lopova? Za čestite ljude, ja sam na raspolaganju...

„ĆELO RAMIZ“: „ŠEFE, SAD SAM RAZGOVARAO SA, OVIM, SILAJDŽIĆEM. ON TRAŽI DA IZAĐEMO SA PODIGNUTIM RUKAMA.“

U 16h i 2 min „Ćelo Ramiz“ zove Sefera koji mu prenosi Ganićev savjet da se preda i nudi mu Ganićev broj telefona kako bi ga „Ćelo Ramiz“ mogao nazvati.

Sefer: Da?

„Ćelo Ramiz“: Evo onaj postavio ultimatum za pet minuta će napad početi.

Sefer: Ko?

„Ćelo Ramiz“: Ma ovi jebiga!

Sefer: A ko je postavio ultimatum?

„Ćelo Ramiz“: Ne znam, evo zovem Aliju, ponovo ga zovem, jer sam ja reko da prestane se pucati.

Sefer: Aha..

„Ćelo Ramiz“: On je rekao da će nazvati tamo da im javi. Sad je izgleda otišao tamo u korpus.

Sefer: Aaa, ko?

„Ćelo Ramiz“: Alija...

Sefer: Predsjednik?

„Ćelo Ramiz“: Ja.

Sefer: Ganić sad zove i kaže, kaži mu molim te da se preda, kaže pa ćemo kasnije vidjeti šta ćemo. Ovaj, ja kažem, ja ću prenijeti nema nikakvih problema. Eto to ti je sad, evo prije tri minute završio razgovor s njim. Evo ti Ganićev broj telefon:472 – 618.

„Ćelo Ramiz“: 472..?

Sefer: 618!

„Ćelo Ramiz“: 472 – 618..Haj šefe.

Sefer: Hajde...

Akcija „Trebević 2“ uzburkala je čitav potez slobodne teritorije od Sarajeva do Mostara. U 16h i 5min komandant 4.mtbr, Fikret Prevljak pozvao je Sakiba Puškara.

Puška: Kako je burazeru?

Fikret: Kako je stanje?

Puška: Evo, pucketa se ovda, cijelo jutro. Opkolili ih i nemaju gdje da dahnu.

Fikret: Gdje ti je Ćelo?

Puška: Preko puta mene.

Fikret: U onoj ulici gore?

Puška: Aha...

Fikret: Tu se zabarikadirao. Koliko on tu ima prostora?

Puška: To je jedna zgrada. Onaj mu je ranjen, a mislim da je onaj Ertan poginuo.

Fikret: Koji Ertan?

Puška: Onaj što je kod njega bio.

Fikret: Ko je taj?

Puška: Jedan što sa njim stalno hoda...

....

Fikret: Ima li taoca?

Puška: Ima ljudi, žena i djece...

Fikret: Koliko ima toga?

Puška: Ima oko 200 – 300...

Fikret: Nemoj zajebavti?!

Puška: Majke mi!

Fikret: Toliko ih skupio?

Puška: Valjda...

Fikret: Sad mu ne možeš prići!

Puška: Prilaze ovi, blizu su mu, ne smije se ništa napraviti.

Fikret: A šta za žene i djecu?

Puška: Ne smije on to. On samo prijeti, on zna da on ne smije!

Fikret: Je li on ubijao šta?

Puška: Nije, đe će to raditi.

...

Fikret: Imaš li ti problema?

Puška: Ja ne mrdam, čuvam svoju bazu!

Fikret: Dobro. Sad su ti na okupu, ne mogu pobjeći i moraju kad tad izaći!

Puška: Upravo tako. Kako je kod tebe?

Fikret: Kod mene je onaj Hasić u zatvoru!

Puška: Predao se? Neće mu ništa!

Fikret: Ma ja sumnjam. Dobro, živio...

Puška: Dobro, čujemo se..

Nekoliko minuta prije predaje, „Ćelo Ramiz“ je pozvao Sefera. Posljednji put u životu. Bilo je 16h i 20min:

Sefer: Halo?

„Ćelo Ramiz“: Šefe?

Sefer: Ja...

„Ćelo Ramiz“: Evo sad sam razgovarao sa ovim Silajdžićem. Zvao me.

Sefer: Da...

„Ćelo Ramiz“: On traži da izađemo sa podignutim rukama...ovaj...Ne znam šta da radim, u pičku materinu.. Dogovorili smo se sa njima da izađem oni otvoriše, svu vatru!

Sefer: Šta su ti rekli,da ne pucaju da izađeš?

„Ćelo Ramiz“: U 16 i 15 trebao izaći.

Sefer: Aha...

„Ćelo Ramiz“: I napad bio, ja kažem ne pucajte i ušutiše se malo i u 16 i 15, ja kaem reko ne pucajte da izađem, civili, ovo – ono, kad oni zarafalaše. Posle toga zovnem ovoga Silajdžića reko` šta je ovo, šta se ovo puca? Kaže on sad ću narediti da se ne puca. Pa reko već si bio naredio jednom, oni...Pošli da izađemo oni na nas otvorili vatru!

Sefer: Slušaj?

„Ćelo Ramiz“: Molim?

Sefer: Kad si ti razgovarao sa njim?

„Ćelo Ramiz“: Evo sad prije 15 minuta.

Sefer: Ćelo da ti pravo kažem, sukob ne vodi ničemu. To je najgora stvar koje se mogla desiti. Učinite sve da se sukob prekine. Na koji način? Vi to najbolje znate, razumni ste ljudi, ja sam potpuno van svega toga, ti to dobro znaš, da sam ja potpuno van svega toga!

„Ćelo Ramiz“: Ma znam...Neznam šta da radim, neznam mogu li im vjerovati. Neznam mogu li vjerovati predsjedniku?

Sefer: Jesi ti sa predsjednikom razgovarao?

„Ćelo Ramiz“: Jesam i sad kad sam sa Silajdžićem razgovarao, s njim predsjednik, on viče ako hoće do 16 i 15, ako neće onda....

Sefer: Ja mislim da se predsjedniku može vjerovati i predsjedniku treba vjerovati! A odluka Predsjedništva je donijeta i trebalo bi učiniti sve da se sukob prekine, da ne gine narod bezveze, džabe. A ostalo sve nek ide svojim tokom. Šta je tamo kod Cace?

„Ćelo Ramiz“: Molim? Nemam pojma....Ne  znam ništa! Dobro, hajde, šefe čujemo se...

Sefer: Važi!

Oko 17h „Ćelo Ramiz“ se predao kada su po njega su u komandu 9.mtbr došli mandatar Vlade RBiH Haris Silajdžić i ministar MUP-a Bakir Alispahić. Bio je prisutan i zamjenik komandanta 1.Korpusa, Ismet Dahić. Nakon kratkog razgovora u komandi 9.mtbr, „Ćelo Ramiz“ je izdao naređenje svojim vojnicima da se povuku sa borbenih položaja i time je drama u Romanijskoj ulici okončana. Preostalo je još da se rasčisti sa „Cacom“. U 17h i 30min Seferu je telefonirala vjerenica Fahrudina Radončića, Azra. „Sada sam zvao Ganića i rekao mi je da hoće da im Fahro da neku izjavu i nakon toga će ga odmah pustiti.“, saopćio joj je Sefer. Ostatak pripadnika 9.mtbr – pobunjenika, predali su se oko 19h a s njima je okončano i držanje 124 civila od kojih su neki kasnije izjavili da su kod „Ćele Ramiza“ otišli svojevoljno.

U pobuni sa „Ćelom Ramizom“ sudjelovali su: Nezvet Šabanović, Senad Kajević, Fikret Kajević, Samir Pilica, Šerif Borovac, Ahmedin Aliomerović, Adnan Kardović, Amir Jusović, Safet Koca, Jasmin Fazlagić, Ruždija Šabotić, Senad Mehanović, Nedžad Tahirović, Ibrahim Balićevac, Mustafa Hota, Edin Alihodžić, Malčo Rovčanin i Mirsad Lojo. Naravno, od svih nabrojanih samo je njih nekoliko ispalilo metke prema snagama ARBiH i MUP-a. Kasnije kada je sproveden postupak na sudu koji su vodili sudije Šaban Maksumić i Davorin Jukić u spisu se lista imena osumnjičenih nešto skratila, jer su sa liste neki naprasno „nestali“. Kada je „Ćelo Ramiz“ smješten u Centralni zatvor, prema „Caci“, u ubjeđivanje na predaju, krenuli su ljudi iz Izetbegovićevog obezbjeđenja i okruženja – Haris Lukovac, Osman Mehmedagić kao i već Jusuf Pušina. Zašto se mislilo da će „Caco“ u njih imati povjerenja i predati se? Da li je to još jedna kockica koja govori da je „Caco“, ipak, imao i povjerenja i podršku od Izetbegovića i(li) njegovog okruženja?! Kako je moguće da čovjek, „Caco“, koji je dobijao novac, „moralnu“ i materijalnu podršku od strane Izetbegovića i njegovoj najužeg kruga saradnika koji su ga, usput, obilazili i sastajali je s njim, bude „privezan“ Seferu uz pokušaj monitranja „državnog udara“? SDB i SVB su, preparirajući i mlateći do, gotovo, smrti, preko noći laž okretali u „istinu“ koja je njima odgovarala.

Vjerovatno da bi sumirali predaju „Ćele Ramiza“, Sefer je u 18h pozvao telefonom Ejupa Ganića:

Sefer: Halo?

Ganić: Halo, Ganić ovde.

Sefer: Kako ste profesore?

Ganić: Evo nije loše.

Sefer: S ovim Ćelom završiste je li?

Ganić: Pa završili. On je ovaj...Otišao s njima tamo. Bio je ovde kod nas.

Sefer: Ko? Ćelo?

Ganić: Ja...

Sefer: A, bio je tu jel?

Ganić: Aha.

Sefer: Pa šta? Je li uredu?

Ganić: Pa uredu je. Znaš on je, samo ja ne znam da`l su ovi njegovi svi izašli. Znaš?! Ali on je eto...onako...

Sefer: Aha...

Ganić: On je pametan, jebiga, jer je on osetio da to ne vodi ničemu.

Sefer: Rek`o sam mu ja čovječe Božiji: legalitet vlasti mora se ispoštovati.

Ganić: Samo ne znam, ovaj drugi...ovaj šta će...

Sefer: Ono je monstrum. Ono je budala, ono nije normalno!

Ganić: Kažu da je ubio 6 – 7 ljudi, da ih je zaklao, da ih je poređao tamo ispred!

Sefer: Bože sačuvaj! Ono je monstrum, ono nije normalno uopšte bolan. Ono je van zdrave pameti. Taj čoek nije normalan!

Ganić: Otišao je Pušina tamo kod njega...

Sefer: Gdje? Kod Cace?

Ganić: Aha...

Sefer: Daj Bože.

Ganić: Ne znam...

Sefer: Daj Bože, ali mislim ono je monstrum, ono nije normalno uopšte. Dobro nek se ovo sa Ćelom završilo makar, nek` ide u vražiju mater!

Ganić: Ma on je intiligentan mangup znaš...

Sefer: Hoće li ga pritvarati?

Ganić: Molim?

Sefer: Hoće li ga pritvarati?

Ganić: Pa ide sad tamo na saslušanje neko...Znaš...

Sefer: Aha...Treba, treba, nek` se rasčisti sve...

Ganić: Nek se rasčisti, znaš ja sam mu rek`o. Niko ti natovariti nešto ne može što nisi uradio!

Nešto malo nakon 20h „Caco“ se predao. Sproveli su ga skupa sa bratom i nekoliko boraca u komandu 1.Korpusa ARBiH. Tamo je pretučen. Tukli su ga mnogi oficiri, bezbjednjaci. Tada je odlučeno da ga sprovedu u Centralni zatvor. Kasnije mi je pričao bezbjednjak, koji je tamo bio prisutan, da je naređeno da se „Caco“ ubije ispred komande 1.Korpusa. I, ubijen je. „Cacu“ je ubio Esnaf Kastrat, major Vojske FBiH, „Zlatni ljiljan“ ARBiH. Dokumente o „Cacinom“ ubistvu i ljudima koji su pucali u njega dobio sam skupa sa puno ostale dokumentacije koju sam djelimično iskoristio za pisanje „Državnih tajni“. Kada sam saznao ko je povukao obarač i ubio „Cacu“ više od toga me je zanimalo ko je to naredio, negoli sam izvršilac. Tada „Državna tajna“ čije prošireno izdanje upravo čitate, nije bila objavljena. Dao sam je na čitanje tadašnjoj urednici magazina „Dani“, Vildani Selimbegović. Hvaleći sadržaj, obim dokumentacije i otkrića koja nudi knjiga, bila je puna hvale za „Državnu tajnu“. Nekoliko dana kasnije vidio sam moje dokumente, vezane za „Cacino“ ubistvo, objavljene u magazinu „Dani“. Na dvije, koliko se sjećam, naslovnice „Dana“ prepoznao sam svoju priču, dokumente, čak i podnaslov priče „Krvavi oktobar“...Gđica. Selimbegović mi je, jednostavno, ukrala posuđene joj papire te objavila priču i „otkriće“ kao svoje. Kako je to bio mali segment, svega nekoliko redova, „Državne tajne“ odlučio sam, na molbu vlasnika „Dana“, Senada Pećanina, zaboraviti učinjenu krađu i plagijatorku mog teksta.  

Nakon „Cacine“ likvidacije, snimatelj RTV BiH, Hakija Hadžalić, našao se na licu mjesta. Kada je pošao prema televiziji da snimljenu kasetu sakrije, pohrani, emituje...?, zaustavila ga je policijska patrola. Nisu od njega tražili ni dokumente, ni vozačku, ni pare, ništa...Znali su šta traže. Kasetu su uzeli i njena dalja sudbina nije poznata. „Caco“ je, nakon likvidacije, sahranjen kao NN mezar. Tvrdili su da je ukopan na nekom sarajevskom smetljištu. Čudno je, simptomatično, „Cacino“ prvo prebivalište nakon smrti. Završio je u tajnom mezaru kao i njegove žrtve koje je specijalno oformljena ekipa danima izvlačila iz jame „Kazani“ u kojoj su im truhnule kosti. Nekoliko godina kasnije, „Caco“ je „pronađen“, i ukopan na mezarju Kovači, gdje su ukopani mnogi poginuli borci ARBiH koji su u borbi za državu položili svoj život na častan način. Ukopavanje „Cace“, „Ćele Ramiza“, Taiba Torlakovića i drugih, pored momaka, heroja koji su osvjetilili obraz ARBiH viteškim ratovanjem, bilo je, po mojem mišljenju, nepravedno. Posebno je bio iznenađujući „spektakl“ koji je, baš kao i „Cacine“ ratne likvidacije, bio orkestriran i unaprijed pripremljen. Nakon „Cacinog“ ubistva, u medijima je objavljeno saopćenje da je „Caco“ likvidiran pri pokušaju bjekstva. Negdje u večernjim satima telefonom su, ponovo, razgovarali Sefer i Jusuf Jašarević:

Jašarević: Nema tu razgovora više.

Sefer: Nema. Džaba je!

Jašarević: Šteta, što kažu, jazuk. Dosta mu je četnika i ustaša, a sad sami sebi da pijemo krv,  ali eto džaba, moralo je jednom ovako.

Sefer: Ne, ne, ne, nema druge. Možda je samo trebalo pozvati na sastanak pa uhapsiti i gotovo. Znaš mislim možda je tako nekako trebalo, u toj metodologiji. Vidiš ovako ispade preskupo! I, dakle sve su prilike da je više od deset mrtvih?

Jašarević: Više! Koliko ja sada znam više je. Mada je teško utvrditi bilans, jer jako je teško sa obzirom na širinu akcije i broj učesnika kao i prostori na kojima je vođena...

Sefer: Da, da, da. Dobro Jusufe. Ja sam ovdje i eto ako bude šta trebalo...

Jašarević: Hvala Vam lijepo, i ja sam vama na raspolaganju ako nešto treba, ili ako Vas neko ili nešto bude ugožavalo. Tu sam da se to riješi.

Sefer: Važi. Ako šta mogu pomoći, vrlo rado.

Jašarević: Hvala Vam načelniče.

Sefer: Čujemo se.

Jašarević: Hvala načelniče. Prijatno!

Sefer: Prijatno...

Iako su tokom akcije "Trebević 2" pokušavali da nađu dobar izgovor kako bi isceniranjem incidenta u Seferovom štabu našli pogodan trenutak da ubiju Sefera, to, ipak, KOS-ovim agentima i špijunima nije pošlo za rukom. Da je akcija "Trebević 2" bila, zapravo, institucionalno uređena naredba za Seferpvo ubistvo, dokazuje i specijalna informacija šefa SDB-a Sektor Sarajevo KOS-ovca Envera Mujezinovića koju je 18.10.1993.g. uputio Izetbegoviću lično i u kojoj je napisao da Sefer želi izvršiti puč. To je, tada, značilo smrtnu presudu.

Mujezinović je 18.10.1993.g., napisao: “Analizirajući saznanja dobijena operativnim putem Služba državne bezbjednosti MUP-a R BiH i Služba vojne bezbjednosti Armije BiH su došle do ocjene da Sefer Halilović, načelnik ŠVK OS R BiH, ima pučističke namjere s elementima izvođenja državnog udara. Za ove namjere služi se klasičnim metodama temeljite pripreme, angažujući i uvezujući više relevantnih subjekata kako bi one bile utemeljene u široj društvenoj strukturi...Više puta se pogrdno izražavao o Rasimu Deliću...Rekao je da, citiramo: Izetbegović tandara gore po Ženevi dok mi spašavamo državu...Sefer Halilović drži na vezi Ramiza Delalića Ćelu, Mušana Topalovića Cacu, Zulfikara Ališpagu Zuku, Hasu Hakalovića komandanta 45.bbr, Ediba Šarića, gardijsku brigadu “Delta” i mnoge druge komandante koji su skloni podržavati njegovu političku orjentaciju...Sefer Halilović je, pouzdano znamo, se u Ženevi sastao i sa Adilom Zulfikarpašićem, te Alijom Delimustafićem kao mogućim političkim istomišljenicima... ”

Kako je Sefer, ipak, preživio "Trebević 2" onda su agenti i špijuni KOS-a smislili da ga optuže za državni udar. Jašarević Jusuf je u to ime napisao čak i krivičnu prijavu ali je sve to propalo. Onda su se dosjetili: otpremićemo ga u Haag. Svjedoci će biti ubice i nalogodavci zločina u Grabovici. I, zaista, tako je i bilo. Ali Sefer ih je, ponovo potukao. Do nogu. Šutnja današnjih bh.tužilaštava i agencija za istrage govore da BiH i dalje vlada bratstvo koje se povezalo zločinima i krvlju u kojima važnu komponentu čine KOS-ovi monstrumi o kojima sam pisao ali i njihovi politički zaštitnici koji i onda, i danas, sjede u Predsjedništvu BiH.

Semir Halilović

29.1.2013.